Sutradan šurak i ja treba rano da krenemo za Solun. Čuju mi se bregaste, a u Grčkoj su upola jeftinije. Još ćemo po nešto da kupimo. Isplati se.
Ima tome četrdeset godina. Tada sam vozio Citroen GS, auto godine u Evropi 1971.
Farovi mi bacali nešto u šrek, pa reših da veče pred put odem do autoelektričara da mi ih našteluje. Kad sam stigao on zatvara radnju. Jedva sam ga izmolio da mi sredi svetla. Pun zahvalnosti vratim se kući. Kako sam ga parkirao, ispod haube počne da kulja gust dim. Ne smem da dignem haubu, mislim kako će vatra dobiti vazduh i da će tek onda buknuti. Odmaknem se i sačekam da dim počne da jenjava. Kad se to malo stišalo, otvorim haubu i vidim da su kablovi koji vode do farova skroz izgoreli. Kud sam čačkao svetla pred put. Sad ne mogu ni da reklamiram ni da popravim. Niko ne radi. Al’ dobro, srediću u Solunu. Putujemo po danu pa nema veze. Đavola nema veze, tek me čeka iznenađenje.
Nekoliko dana pre toga, pošto su mi kočnice bile istrošene hteo sam da zamenim paknove kod majstora. Tu se pojavi moj otac: Šta će ti majstor, to je prosto. Ja ću da ti sredim to. I “sredi” mi. Čujem ja da malo škripi, al’ mislim kako je to jer su novi, pa dok ne legnu.
Sviće, šurak i ja orni za put, krećemo. Sve je bilo dobro negde do posle Niša. U to vreme je put od Beograda do Soluna imao dve trake, po jedna u svakom pravcu. Pretičem kolonu. Nisam išao brzo, oko 100 km na sat. U daljini vidim da mi dolazi auto u susret. Prikočim da bih usporio i da bih se ubacio desno između dva automobila. Imam prostora. Blago sam pritisnuo kočnicu, al’ ništa. Zgazim je jako. Kao da pritiskam patos. Auto iz suprotnog smera više nije daleko. Stisnem kvačilo i gas do kraja, ubacim ga u drugu i usporim motorom taman da pobegnem desno između dva automobila. To se zvalo međugas. Uplašio sam se tek kad sam uspeo nekako da se zaustavim sa strane. Ne znam zašto tad. Šurak ne progovara. I on se uplašio.
I šta ćemo sad? Nije bilo mobilnih. Idemo mi polako do prvog grada da nađemo majstora. Dvadeset na sat. Šta može da se desi. E može, ono iznenađenje koji sam pomenuo. Iza jedne krivine tunel. Ne mogu da se zaustavim. Nemam ni kočnice ni svetla. Maler. Ili da udarim u stenu kod ulaza u tunel ili da uđem. Ne da mi se da slupam auto. Uđoh u tunel. Još jedan maler, u tunelu je krivina. Mrkli mrak. Ja malo okrenuo volan na levo, al’ nemam pojma gde sam. Na svu sreću iz suprotnog pravca se pojavi svetlo automobila. Znam da me ne vide, al’ ja gađam pored njegovog levog fara, pa kad prođe ja mu dam malo jače levo, pa do sledećeg levog fara i sve tako dok se nije pojavilo svetlo na kraju tunela. Nisam brojao leve farove.
Posle je bilo lakše. Dan, nema tunela, polako do Vranja. Valja nam naći neki servis. Barem za kočnice. Posle Vranja nema tunela do Soluna. Sve je bilo ok dok ne naiđemo na semafor, a onda moramo da iskočimo iz auta u pokretu i da ga zaustavimo rukama. Gledali su nas u čudu. No, u Vranju ne nađosmo majstora. Aj sad polako do Skoplja. Tada nije bilo granice između Srbije i Makedonije. Bili smu jedna zemlja. Stigosmo kad je već počelo da se smrkava, ali smo imali sreće. Našli smo servis u kom su sredili i kočnice i svetla. Tad sam saznao šta se desilo sa kočnicama. Pakna nije bila dobro nameštena, pa je ispala, a klip koji je gura je pritiskao disk. Zato se čuo zvuk metala koji sam prenebregao. Kad se klip istrošio, iscurela je hidraulika koja je vršila pritisak, disk se namazao i nije bilo šanse da se auto uspori. Negde oko ponoći smo nastavili ka Solunu. Nađosmo i jedan mali hotel kad smo stigli u pola noći i zaspasmo k’o zaklani. Obavili smo sve šta smo planirali u sledeća dva dana i krenusmo nazad. Bregaste smo sakrili ispod lima ispred šofer šajbne. Tamo gde su smešteni brisači. Neće nas ocariniti, ako ih ne nađu. Nisu ih našli. Naravno, počeo je pljusak, a brisači ni makac. Ipak dođosmo kući.
Šurak sebi kupio telefon. Onaj stoni, od neke kao kvalitetne plastike. U prodavnici kad ga je kupovao, uzeo ga u ruku i kaže: Vidi kako je težak, to je kvalitet. Ja ga uzmem, stvarno težak. Kad ga je otvorio kad smo stigli kući, u njemu kamen. Baš težak.
Ja zadovoljan. Doneo dve bregaste osovine, popravio kočnice i svetla. Baš me krenulo. Odem kod majstora da pitam kol’ko košta da mi ih zameni. Ne sećam se cene, samo se sećam da je bila paprena. Kaže mi otac: Imam odličnog majstora, voli da popije, ali super je majstor. Oteram ja auto kod ćaletovog majstora. I kreće nekima poznata priča. Biće uskoro. Evo, radimo ga. Nešto nam se zakomplkovalo, ali rešićemo. Odlazio ja do Makiša, auto rasklopljen, meni je izgledalo kao da je u autu nasadio kokoške. Majstor u kafani, mrtav pijan: Ništa ne brini, biće uskoro. Pokupim ja bregaste, zovnem šlep službu i pravo kod onog prvog majstora, najskupljeg.
Rekao sam ocu blagim glasom: Tata, nemoj molim te da mi sam popravljaš ništa niti da mi nalaziš jeftine majstore. Hvala tata.
Nije moj otac ništa bio kriv. Ja sam kriv. On je želeo da mi pomogne iz najbolje namere. Sad, kad ga nema već petnaest godina, sa osmehom se setim njegove pomoći.