Blue Soft

Bilo je to početkom oktobra 98. godine. Ortak i ja smo se dogovorili o razlazu. Njemu naziv firme PC Art, većina zaposlenih, softver i veći deo dugova jer sam se odrekao imena PC Art.

Meni softver i dugovi. Ime firme smo procenili na 10.000 maraka, što je moja najveća greška. Vredelo je mnogo više. Dok sam vodio PC Art, bilo je dovoljno da pozovem par telefona i da obezbedim nekoliko desetina hiljada maraka. Sad mi treba samo 500 maraka da napravim sto cedeova i da krenem od nule. Okrenem dvadeset telefona. Ništa. Jeftino sam prodao brend. Šta sad, idemo dalje.

Pokupim ja zlato iz kuće i založim ga na dva mesta. Ono lomljeno u zalagaonicu na Zelenom vencu, a ono ispravno u zalagaonicu u Sremskoj. Na oba mesta uzmem po 250 maraka pod kamatu od 25% i narežem 100 CD diskova sa softverom. Ideja mi je da napravim mrežu distributera. Njihovo je 50% od prodaje i 100% od održavanja. Pročitam negde da je prosečna cena solidnog softver u Americi oko hiljadu dolara. Kod nas bi morala da bude barem deset puta jeftiniji. Takav nam standard. Al` da ne bude baš sto maraka, procenim ga na dvesta.
Vidim u jednom ćerkinom tinejdžerskom časopisu sliku pegaza. Skeniram je, ofarbam u plavo i nazovem firmu Blue Soft.

Prvog meseca prodam jedan softver, drugog četiri, trećeg isto, četvrtog sedam. Petog meseca prodao sam jedanaest i onda krene bombardovanje. Ništa od prodaje, kome još treba softver. Lutam ja besciljno gradom, kad zvoni mobilni. Zove jedan korisnik koji mi duguje hiljadu maraka. “Dođi hitno, upala mi inspekcija i traži neki izveštaj”. “Nema problema, nego da mi platiš dug”. “Niko mi ništa ne plaća, vidiš kakvo je vreme”. “Ma vidim, nego deca pište gladna”. “Dobro, dobro, čeka te lova, samo dođi hitno”. Odem, sačeka me koverta. Sednem za kompjuter, pozovem program, kliknem mišem na jedan taster i krene štampa traženog izveštaja. “Al` si me zeznuo”. Dobro je, nisu znali gde je izveštaj. Preživećemo neko vreme.

Sa parama koje sam naplatio odem u zalagaonicu na Zelenom vencu da otkupim svoje zlato, ono lomljeno. Tamo mi kažu da im je pao sistem i da nemaju evidenciju koje je moje zlato. Ponude mi da mi vrate kamate koje sam im već platio i da izaberem u njihovoj zlatari zlato iste gramaže i karataže koje sam založio. Častili su me i sa jednim zlatnim lančićem. Pošteno. Sa tim parama odem u zlataru u Sremskoj i otkupim i ono ispravno zlato.

Uto dođe i poziv za mobilizaciju. Javim se, nađem jedinicu u negde Sremu i tamo provedem oko dva meseca. Bio sam izviđač u protivtenkovskoj jedinici. Nismo imali mnogo posla. Čitam jednog dana Halo oglase koji su spali sa sto dvadeset strana na manje od dvadeset. Vidim oglas za Blue Soft. Jedan moj distributer rešio da prodaje softver u sred rata. I proda. On tri, a jedan drugi, moj rođeni brat još dva. Brat je kompenzovao za target upaljače, one sa znakom mete. To je posle kompenzovao za cigarete. Bili smo snabdeveni. Da čovek ne poveruje.

Najveći deo duga koji sam preuzeo iz bivše firme je od jednog zelenaša, nekog profesora. Obezbeđenje je bio moj stan. Tada nije bilo hipoteka, nego jednostavno mu prepišeš stan i nadaš se da neće to zloupotrebiti. Mesečna kamata osamsto maraka. Dok sam bio mobilisan, rešim da prodam stan kad se sve završi, da odem u podstanare i da vratim dugove. Profesor kome sam dugovao je pobegao u Kanadu čim je počelo bombardovanje. Kada se vratio posle rata, rekao mi je da neće da naplati kamatu za ta tri meseca. Opet nešto dobro. I tako, prodam stan, vratim dugove i krenem dalje. Lakše je bez dugova.

Godina posle bombardovanja je išla loše. Nakon toga krene sasvim solidno, a onda sve bolje i bolje. U aprilu 2004. godine je bila rekordna prodaja, sto četrdeset i devet firmi je kupilo Blue Soft. Opet sam na konju. Do 2007. godine sam imao dvadeset firmi distributera. Bavile su se prodajom i održavanjem mog softvera. Prodato je oko dvadeset i četiri hiljade paketa u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. To je broj kupaca, a ne broj radnih mesta kako su neki konkurenti računali svoje prodaje. Te godine se pojavi jedna slovenačka firma da pregovara o preuzimanju mojih korisnika. Ponuda je bila da ja odradim prebacivanje mojih klijenata na njihov softver. Ja se već malo zasitio svega, povukao bih se iz ove oblasti, a i cena je bila više nego ubedljiva. Prve godine su oni imali obavezu da plaćaju mesečno lep iznos, a da ja za to vreme prebacim moje korisnike na njihov softver u dogovorenoj vrednosti. Sve je počelo kako treba. Vrednost njihove firme na berzi je po objavljivanju “integracije” skočila za pet procenata, a bila je pedeset miliona evra. Lepo su zaradili. No, posle par meseci oni prestanu da plaćaju. Nisam zbog toga odustao da ispunim svoj deo preuzete obaveze. I ispunio sam. Da ne dužim, dospeli smo na sud. Oni su osporavali da sam ispunio ugovoreno. Sudija odredi veštaka ekonomske struke i on izveštači u moju korist. Sudija presudi u njihovu. Ode sve na viši, pa na ustavni sud. Svi me odbiju. Ja mislim da to ima veze sa onim šut i rogat. Ko će ga znati?

Nastavim ja da radim ponovo sa preostalim starim korisnicima. Trenutno nas je četvorica koji se tim poslom bavimo. Nema više aviona i kamiona. Ima taman tol`ko kol`ко treba. Za par dana ću u penziju, ali nastavljam da se i dalje bavim istim poslom. A imam i neke nove ideje. Pisaću.