Bilo je to pred neka naša čudna vremena nestašica i sankcija, u leto mislim 1992. godine. Napunim rezervoar na pumpi, još uvek to nije bilo ništa neobično, popnem auto na autovoz i krenem sa porodicom na more. Žena, tašta, mala ćerkica i ja. Mlađa ćerka još nije bila u planu. Voz ide do Bara, a ja rezervisao apartman u Budvi, u Starom gradu. U to vreme se rezervisalo, ako nikog ne poznaješ, tako što nađeš oglas u novinama, pozoveš i dogovoriš se sa gazdom. Nije to tada bio međudržavni poziv. Samo međugradski. Kao da danas zoveš nekog u Kragujevcu na fiksni telefon.
Tada su vozovi funkcionisali kao da je normalno da sedneš u voz, on krene, malo kasni, ali stigne. Kasnije smo se odvikli od tog luksuza. Godinama kasnije, sredinom devedesetih, serviser iz firme, zbog posla, sedne u voz za Crnu Goru oko šest posle podne, na sada već staroj železničkoj stanici u Beogradu. Zove me sutra pre podne oko deset. “Ja sam odustao, čekam tramvaj da idem kući na železničkoj stanici u Topčideru.” Promenila se vremena. Ni voz nije k’o što je nakad bio.
Tada je autovoz uključivao kušet kola. To je jedan kupe sa šest ležajeva na sprat. Po tri sa svake strane. Pružite se i zaspite uz kloparanje točkova. Rano ujutru me probudi izlazeće sunce. Pogled kroz prozor je fantastičan. Crnogorske planine i kanjon duboko ispod nas. Uživanje.
Stigosmo u Bar. Skinem auto sa voza i pravac za Budvu. Apartman u Starom gradu je bio odličan uz jednu manu. Preko puta uske uličice je kafić sa automatima za igru na sreću. Zvuci su do pred zoru bili kao da Marsovci napadaju, ne Budvu, nego baš naš apartman. Taman kad smo se posle desetak dana navikli, došlo vreme da se vratimo kući.
Tih deset dana je bilo mnogo dobro. Išli smo po raznim plažama, obišli Boku, Cetinje, Lovćen, Njeguše, Ulcinj i svašta još nešto. I tako ispraznismo rezervoar. No, ništa strašno, napuniću ga na prvoj pumpi.
Al’, neće moći. Na pumpama kilometarski redovi. I to ne automobila koji čekaju da sipaju benzin, nego ostavljenih automobila u redu za pumpu, jer pumpe ne rade. Nemaju goriva.
Mislim se, ok, imam do Bara, pa na autovoz. Pozdravimo se sa gazdom, krenemo za Bar, kad u Baru ne važi mi rezervacija za nazad. Morao sam odmah, čim sam stigao iz Beograda da je potvrdim na železničkoj stanici. Ne daju mi na voz. Nije pomoglo ni ubeđivanje, malo dete, stara baba, nema benzina, ništa. Kraljica šaltera je bila neumoljiva.
Rešim da odem do Podgorice. Ne sećam se da li se još uvek zvala Titograd. Dobaciću do tamo, pa ako se ne snađem, ostaviću auto, sešćemo na voz, pa kad stignemo kući videću šta ću. Stigosmo do Podgorice na rezervi. Vidim taksi stanicu i pravo kod njih. Objasnim situaciju. Kaže jedan: Ima benzina, pet maraka litar. E, do … Odakle mi tolke pare. Potrošili na moru. Ostala neka sića. Pitam ga onako bez nade da li mogu da platim čekovima. Nema problema, sve može. Napuni on meni rezervoar plus dade mi i jedan kanister. Žena ispiše čekove, imala gomilu jer je tada radila u Beobanci. Kad su čekovi proknjiženi ispalo je da nikad jeftinije nismo platili benzin. Inflacija pojela.
Krenemo mi polako kući. Od Podgorice do Beograda smo sreli dva automobila. Sećam se da je jedan bio fića sa tablicom iz kraja gde smo ga sreli.
Nisam više nikad išao autovozom. Sad nekako više volim Viz eir ili ti Wizz Air kako ga pišu.
Samo da vam kažem, nekad su vozovi vozili mnogo ljudi.