Naslov bi mogao da bude i Banja Vrujci, ali mi je muzej ostavio najjači utisak. Nego da krenem redom.
Nikada nisam umeo da smislim dobar poklon, da bude nešto neobično. Povodom ženinog rođendana mi padne na pamet spasonosna ideja. Rezervisao sam dve noći u Banji Vrujci. Na stotinjak kilometara od Beograda. Obradovala se. Nisam omanuo.
Banja Vrujci je poznato banjsko i turističko mesto u zapadnoj Srbiji, smešteno u dolini reke Toplice, nedaleko od Ljiga i podno planine Suvobor. Poznata je po svojim termomineralnim izvorima, čija se temperatura kreće oko 27–30°C i koji se tradicionalno koriste za lečenje reumatskih i neuroloških oboljenja. Mesto ima dugu tradiciju banjskog lečenja još iz rimskog perioda, a pravi razvoj doživljava krajem 19. i početkom 20. veka.
Noćenje sa doručkom i večerom u hotelu Terme Vrujci je i više nego opravdalo cenu od 5.000 dinara dnevno po osobi. Bazen sa toplom vodom, đakuzi i saune su odlični.
Sobe standardno dobre, hrana u restoranu vrhunska.
Bio je i jedan kupač u spoljašnjem bazenu. Mi smo izbegli to zadovoljstvo. Nije nas privuklo. Ipak je početak februara.
Kako smo imali samo dva obroka, a posle bazena se ogladni, na ručak smo išli u restoran Plavi cvet u samoj banji. Roštilj im je za desetku, a vruće lepinje za deset plus. Porcije su im po četiristo grama, pa smo uzimali po pola. Dve male porcije, od kojih se baš najedemo i dva pića koštaju 1.500 dinara. Više nego pristojna cena.
Ne možemo ceo dan da provedemo na bazenu pa sam malo istraživao okolinu na Gugl mapi. Na deset kilometara od nas je rodna kuća vojvode Živojina Mišića. Živojin Mišić (1855–1921) bio je jedan od najznačajnijih srpskih vojskovođa i vojvoda srpske vojske. Najpoznatiji je po ulozi u Kolubarskoj bici (1914) tokom Prvog svetskog rata, kada je kao komandant Prve armije doneo ključne odluke koje su dovele do velike pobede nad austrougarskom vojskom. Odlično, tamo ćemo. Međutim, kuća je bila zatvorena, ali mogli smo da uđemo u lepo uređeno dvorište i da zamislimo kako je pre više od veka i po, jedan dečak iz seoske zabačene sredine uspeo da završi vojne škole, da pobedi nadmoćnu Poćorekovu armiju i dogura do najvišeg čina tadašnje srpske vojske, čina vojvode.
I konačno sam došao do najjačeg utiska. Nedaleko od vojvodine kuće, na mapi vidim Muzej kamena. Učini nam se zanimljivim i krenemo po mapi da nađemo muzej. Dođosmo do jedne natkrivene kapije seoskog domaćinstva, ali ništa ne piše. Uđemo u dvorište, obiđemo kuću, nigde naznake da tu barem nešto liči na muzej. Pozvonim na ulazna vrata, ništa. Već smo hteli da odemo kad pomislih da možda na mapi ima telefon.
Kad stvarno ima. Pozovem.
- Dobar dan, mi došli u muzej, ali ne vidim gde je.
- Dobar dan, evo silazim.
Za minut dođe domaćin od svojih sedamdesetak godina. Obučen kako i priliči seoskom domaćinstvu. Džemper, pantalone, gumene kondure na nogama. Predstavi se, Predrag Petrović, biolog. Brat mu je geolog pa sam pretpostavio da su zajedno pokrenuli priču o kamenju. Kćer mu je inače profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu. Doktor bioloških nauka. Uvede nas prvo u jednu veću prostoriju koja se slobodno može nazvati Muzej lekovitog bilja. Tu su razni primerci, a kod svakog plakat na zidu koji detaljno opisuje izloženu biljku. Posle nas uvede u duplo veću prostoriju, Muzej kamena. Tu su izložene stene uglavnom iz zapadne Srbije i Šumadije, mada ima primeraka i iz drugih krajeva sveta. Ono što je najzanimljivije je priča gospodina Petrovića o različitim stenama, geološkoj starosti, načinu nastanka i mnogim zanimljivim detaljima vezanim za svaki kamen.
Jedan zanimljiv izlet. Nešto što se retko gde može videti.