Arsa

Dragan Arsić

1962 – 2019

Zove me Arsa: Šlepamo brodić Dunavom do  Slankamena, hoćeš sa nama? Hoću naravno. Krećemo sa Beogradskog sajma negde po podne. Brodić koji vučemo je sličan onom koji vuče, nekih petnaest metara. Kaže mi Arsa da je za kormilom čovek koji je bio kapetan ozbiljnih prekookeanskih brodova. Iskusni vuk plovidbe. Pogled sa Save na Beograd i Kalemegdan je fantastičan. Prvi put sam tada tu plovio. Zemun, Gardoš pa Pupinov most koji tada nije još uvek spojio svoje dve strane. Utisaka na pretek.

Počne tu negde posle mosta da se smrkava. Uzvodno od Zemuna već pao mrak. Levo od nas svetla sa nekog šlepera koji je blizu obale. Kaže kapetan da švercuju naftu. Odjednom, shvatimo da šleper počinje da se okreće. Njegov zadnji kraj se pomera prema sredini Dunava dok prednji stoji blizu obale. Mi tačno tamo gde šleperov zadnji kraj treba da prođe. Vidim da brodić koji vuče daje pun gas i oštro skreće desno ne bi li izbegao šleper. Stojim na brodiću, na njegovoj levoj strani uz kabinu i gledam kako mi prilazi grdosija. Pobegosmo joj za metar. Pitam kapetana kako je moguće da se ovako nešto desi. Kaže da su na šleperu bila uključena svetla kao da pristaje uz obalu. Pogreši čovek, neće šleper. Pitam ga šta bi se desilo da nas je udario. Ništa, kaže, možda bi nas prevrnuo, a možda i ne bi, nego umeš li ti da plivaš?

Kako mi izbegosmo  sudar ugasi nam se motor. Plutamo niz Dunav. Uz svetlo baterijske lampe kapetan nađe da se iščupalo crevo za benzin. Popravi on to, ali mi se nasukasmo na sprud u sred Dunava. Brod  ni makac. I onda kapetan, kao kad vam se auto zaglavi u blatu, napred, nazad, napred, nazad i brod krene. Plovidba do Slankamena je posle bila idilična. Reka, mesečina, Dunav, predivno.

Stignemo. To je neka vikendica pre Slankamena. Pristanemo uz obalu, vežemo brodiće konopcima za neko veliko kamenje na obali i odemo na terasu gde nas domaćin, naručilac brodića koji smo šlepali dočeka domaćinski. Pojedosmo, popismo, prepričavasmo doživljaje sa plovidbe i odosmo na spavanje.

U gluvo doba noći neko me budi: Ustaj, oluja odnela brodove. Moramo da ih tražimo. Bunovan nekako se obučem i izađem napolje, a ono haos. Vetar, kiša, drveće se povija, da ne veruješ. Siđemo do obale, nema ni jednog broda. Krenemo nizvodno niz obalu kroz neko čudo od šiblja i granja. Mrkli mrak, vetar ubija. Kiša bije po licu . Brodovi moraju da se nađu. Ali nema ih. Kapetan  posle par kilometara naređuje da se vratumo. Našli smo ih sutra ujutru na pet, šest kilometara nizvodno. Nasukali se na sprud u blizini obale. Dovezli smo ih nazad, vezali ovaj put za drveće i seli na terasu vikendice. Vreme kao da nema pojma šta to bi noćas. Leto Miholjsko.

Pita me kapetan da li sam prvi put na brodu. Jesam. Kaže da mu se svašta dešavalo na plovidbama, ali nikad više stvari odjednom.

Sad, hoće da me potopi šleper, ugasi mi se motor, nasučem se na sred Dunava, vetar mi odnese brodove. Nemoj ti više da ploviš brodom. Nešto sa tobom nije u redu.

Nisam više plovio, a niko me ni ne zove.