Deca rođena ovih godina, kada diplomiraju na Harvardu ili bilo gde, neće moći da nađu posao. Njihovo znanje neće biti potrebno.
Tako nešto videh na nekom od naučnih kanala, pa sam nešto razmišljao šta bih ja svom unuku savetovao, čime da se bavi.
Upoznavanje ljudi i druženje. To neće moći da zameni nikakva mašina. Naravno, biće opsednutih i usamljenih koji će u nekakvim avatarima naći zamenu za bliske odnose i prijateljstva, ali uvek će biti i normalnih običnih ljudi željnih lepih iskustava sa ljudima sličnim sebi.
Onda sam se setio priče moje drugarice koja je letovala u Grčkoj u nekom malom mestu. Iznajmila je apartman na samoj plaži u sklopu malog plažnog bara. Barom i sa nekoliko apartmana je upravljao bračni par Engleza. Sprijateljili su se i ona je posle godinama letovala samo tamo.
To dvoje Engleza je imalo mali stan u Londonu. Imali su dobre i dobro plaćene poslove, prijatelje, roditelje i rodbinu u Engleskoj. Odluče oni da prodaju stan, daju otkaz i kupe apartmane i bar u Grčkoj. Presele se, okreče, ishobluju i lakiraju podove, srede bar i počnu.
Svake godine dođu u Grčku krajem aprila, sve srede do sredine maja kada počnu da im dolaze gosti. Krajem septembra zatvore i srede šta treba i početkom oktobra odu u London kod svojih. Druže se sa roditeljima, rodbinom i prijateljima, sa njima dočekaju Novu godinu.
Početkom januara idu u goste kod ljudi koji su im bili gosti u apartmanima. Ljudi iz celog sveta sa kojima su se sprijateljili i koji su ih pozvali da ih ugoste. Severna i Južna Amerika, Evropa, Afrika, Azija, Novi Zeland, Australija.
Sve su obišli, ali ne kao turisti preko agencije, nego kao dragi gosti. A onda, u aprilu pravac Grčka i tako godinama.
Men’ se čini da veštačka inteligencija neće moći da zameni poslove koji su povezani sa druženjem i sklapanjem prijateljstava. Za to deci neće trebati fakultet nego ljudskost, empatija, poštenje i baš bi bilo dobro da nauče da sviraju neki instrument. Odlično je za raspoloženje.