Kordon

Pozajmljena slika sa neta

1996. godina. Pokradeni izbori. Mi ne damo. Danima smo svaki dan na ulici. Tri meseca po snegu i mrazu. Krenemo iz Knez Mihajlove prema Kolarčevoj. Ispred Kolarčeve kordon policije. Šlemovi, štitovi, panciri, sve kao u američkim filmovima. Ispred mene red naših, metar, dva do policije. Kordon krene prema nama, polako, malim koracima. Red ispred mene se polako povlači, gura nas. Mi guramo ove iza nas, ali masu ljudi iza ne možeš da izguraš. Vidim, najebasmo. Nemam pojma odakle mi nadošlo, počnem iz sveg glasa da vičem: hu, hu, hu, hu… Masa prihvati. Orilo se hu, hu, hu, hu… Ovi iza nas počeše da nas guraju napred. Odjednom me izguraše u prvi red do policije. Vidim, bolje da sam ćutao. Ja šta ću, počnem još jače da vičem hu, hu, hu, hu… Kad ono, kordon se zaustavio. Guraju ovi iza još jače. Odjekuje hu, hu, hu, hu… Policija poče da uzmiče. Malim koracima u nazad. Ovi iza guraju jače. Mi se okuražili pa lagano napred. Mic po mic, izađosmou Kolarčevu. Nemam ja pojma šta ćemo tamo, ali osećam da smo pobedili. Ne može to tako, da se laže i krade i nikom ništa. Ne dam.
Prošlo je 29 godina. I sada imamo proteste već skoro devet meseci. Povod, pad nadstrešnice u Novom Sadu. Uzrok, nepravda, korupcija, pljačka i ruinirana država i institucije. Nismo još pobedili na izborima, ali ih tražimo. Ne da, jer zna da će da izgubi. Pobedićemo.