Dagnje sam najslađe jeo kod mog prijatelja Meštra u Krtolama. To vam je prvo mesto u Boki na koje naiđete uz more kada krenete ka Krašićima ili Radovićima. Kada sam letovao kod njega u kući na obali mora, ujutru nisam išao prvo u kupatilo da operem zube, nego sam se bacio u more da progrgoljim usta morskom vodom.
Elem, dagnje sam kupio u Metrou u Krnjači, na levoj obali Dunava. Druga levo posle Pančevačkog mosta. Kilogram je koštao 700 dinara (manje od 6 evra). Prvo sam izdinstao sitno seckanu glavicu crnog luka na maslinovom ulju. Kada je porumeneo dodao sam dagnje i prelio ih sa pola litra kuvanog paradajza. Dvoumio sam se da li da načnem i dodam malo crvenog vina, ali bi mi žao poslednje flaše u kući ovog španskog. Delovao mi elegantno, a i zafaliće nam uz dagnje.
U kući sam imao neke leptiriće od testenine i skuvao sam ih. Valjaće uz dagnje sa dosta sosa.
Na kraju sam, kad se sve to ukrčkalo i malo zgusnulo i kad sam isključio šporet, dodao sitno iseckan beli luk i par grančica ruzmarina.
Ruzmarin imam na terasi za ovakve potrebe.
E sad, ovo nije recept na šumadijski način jer bi sledio tekst kako sve ovo prospete, zakoljete jagnje i ispečete ga na ražnju. Ne, ovo je fantazija ukusa. O jagnjetini ću drugi put.
Pitam ženu je l’ valja. Kaže: Mmmmm.