Vladimir Vitošević
4.5.1961. – (ne znamo kaće)
Sa 8 godina sam se zaljubio u Vesnu. Izmolio sam oca da me upiše na harmoniku jer se ona upisala. Vesna se ispiše, a meni otac nije dao da se ispišem pet godina. Mrzeo sam harmoniku.
Sa 8 godina sam prvi put stao na skije. Bile su drvene sa vezovima sa sajlom koja se zateže oko pete sa čeljustima prednjeg veza. Ne iskaču.
Sa 8 godina sam pobedio na takmičenju pionira u skoku u vis. Preskočio sam 130 cm. Počeo sam da treniram u Veležu. Uzor mi je bi Daniel Temim. Jugoslovenski rekorder sa 228 cm. Nastavio sam posle u Zvezdi sa Savom Komnenićem, olimpijcem iz Moskve 80. Odustao sam sa 15.
Sa 11 godina sam dobio peticu iz prirode jer sam jedini u razredu znao zašto su zimi žice na banderi zategnute, a leti opuštene. Ne znam zašto se toga sećam.
Sa 14 godina na polugodištu osmog razreda sam se preselio iz Mostara u Beograd. Drugari su me dobro prihvatili. Zvali su me Moske.
Te godine sam igrao fudbal na Zvezdinom turniru 128 osnovnih škola. U finalu smo izgubili od Surčina.
Sa 15 sam upisao Drugu beogradsku gimnaziju. Završio sam sa dovoljnim uspehom. Najbolje ocene su mi bile trojke iz fizičkog i matematike. To me opredelilo da upišem matematiku na PMF. Kao ide mi.
Sa 19 odem u vojsku. Artiljerija TZ (teška zemaljska). Otac mi sredi da me pošalju na Jahorinu. Bio sam instruktor skijanja. Sjajna dva meseca.
Na redovnom odsustvu odemo nas trojica u Bol na Brač. Tu se opet zaljubim, ali opet bih odbijen. Tek kad sam se skinuo iz vojske, upornošću sam je ubedio da sam onaj pravi. No nije potrajalo.
Sa 23 se opet zaljubim i ovaj put se i oženih. Izrodismo dve divne ćerkice. Danas su već odrasle udate žene. Imam i tri unuka. Stariji dve ipo godine, uvek mi se obraduje kad dođem. To me obara s nogu. Dva mlađa, po jedan od obe ćerke uskoro pune godinu dana. Rođeni su u razmaku od četiri dana. Dedini anđeli.
Sa 25 sam studirao i držao časove matematike. Bio sam najskuplji. Držao sam časove samo studentima tehničkih fakulteta. Studentima elektrotehnike samo nas dvojica, neki profesor i ja. Znao sam da rešim 3 od 4 zadatka sa pismenog. Verujem da je profesor znao sva 4. Bilo para.
Diplomirao sam sa 27. Za 6 godina sam dao pola ispita. Ili da batalim ili da zalegnem da završim. Majka pritiska da studiram i dogovorimo se da prestanem da radim, a da me finansijski pomogne da diplomiram. Drugu polovinu ispita dam za godinu dana. Mnogo se učilo. Nije bilo lako.
Sa 28 sa drugarima kupim komjuter i počnemo da programiramo za novce. Posao se širio i počnemo da zapošljavamo druge programere. Osnujemo firmu PC Art. Iz garaže prijatelja pređemo u zakupljen prostor, pa u veći, a kad je postalo i tu tesno iznajmimo kancelarije u CK na ušću na Novom Beogradu.
Sa 30 godina sam sa ortakom imao softversku firmu sa 32 zaposlena. Para ko blata. Da čovek ne poveruje. Američki san je bez veze. Srbija je Meka. Kad uvedoše sankcije. Niko neće softver. Sve se urušava, para nigde, troškovi ogromni, a mi mislimo da neće to dugo.
Sa 37 se dogovorim sa ortakom da podelimo firmu, resurse i dugove i da svako krene svojim putem. I tako počnem ja iz početka, ali imam softver. Mic po mic, krene meni opet, no ne može to tek tako u Srbiji. Eto ga bombardovanje. Opet softver nikom ne treba.
Mobilišu me sa 38 devedeset devete. U vojnoj knjižici mi upisali učesnik rata protiv NATO. Nije to šala, protiv najjače svetske vojne sile. Možda nije u rangu Solunskog fronta kad smo srušili austrougarsku careviniu, niti oslobođenja od Hitlerove Nemačke koju smo oterali iako je okupirala celu Evropu i deo Azije. Javim se u svoju jedinicu. Srem svinjski. Ima i onaj vinski na Fruškoj gori. No ovaj svinjski do Save je sjajan. Divni ljudi, lepa Sava, Kupinovo, Sibač, Brestač, jedno neprocenjivo iskustvo. No nema para. Tek vidim da se jedan moj distributer oglašava u Halo oglasima.
On prodao tri i moj brat koji je isto prodavao softver prodade dva paketa za vreme bombardovanja. Pet programa u sred bombi, da ne poveruješ. Eto malo para, a kod kuće žena i ćerke. 12 i 5 godina.
Prođe i to čudo. U oktobru sledeće godine pobediše na izborima neki normalni ljudi. Nebo mi se činilo plavljim no ikad. Malo po malo, poče softver opet da se prodaje. Ukupno je 22.000 firmi kupilo Blue Soft. Više nego od svih konkurenata zajedno na prostoru bivše Jugoslavije, a i šire.
Ali u kući sve sem dobrog. Svađa od jutra. Raziđosmo se dve hiljade četvrte. Nismo razgovarali sa kim će deca.
Ćerke same dođoše kod mene. Mlađa nepunih 11 godina. Starija će uskoro 18. Mnogo nam je značila, oboma. Obožavam ih. Iznajmili smo prazan stan. Stolice i sto su nam bile gajbe od piva. Srećom, bila zima, pa smo imali frižider tako što smo hranu držali u kesama spolja na prozoru.
Sa 46 godina prodam firmu Slovencima. Dobro sam pogodio i počelo je kako treba, ali prestadoše da plaćaju. Završismo na sudu. Sudija odredi veštaka, on podnese izveštaj u moju korist, ali sudija presudi suprotno. Men’ se čini da to nije dobro, al’ kako nemam dokaza, nikom ništa.
Sa 52 sam prvi put išao biciklom od Beograda do Slatine kod Čačka. Najbiližim putem kroz sela. 170 km. Putovao sam tri dana.
Sa 55 godina sam prvi put leteo paraglajderom. Sam, bez instruktora.
Posle toga sam se malo više aktivirao politički. Bio sam potpredsednik jedne opozicione parlamentarne stranke. Sada samo podržavam studente i po malo pumpam.
Pre jedanaest godina sam se opet zaljubio u divnu ženu i sve vreme nam je mnogo lepo zajedno. I mnogo mi je važno što su je moje ćerke zavolele.
Sa 64 sam napravio ovaj sajt jer volim da putujem kuvam i pišem o svemu i svačemu. Rekli mi neki ljudi da dobro pišem, pa što da to ne objavim.
Pa, ako vam se moja kratka biografija svidela, slobodno je podelite. Dugmići su vam odmah tu ispod. A možete i da me zapratite.